Живећи у различитим земљама на три континента, Јапанце могу да издвојим као народ који ради много више него било који други. Нема срамотног или прљавог рада. Рад је смисао живота и овде се живи да би се радило.

Oбјаснити неком, ко никада није живео и радио у Јапану, каква је овде организација рада, је врло незахвалан посао. Потребно је, пре свега, разумети њихово друштво и културу, познавати историју и приближити се њиховом начину размишљања како би се схватио начин рада у овој земљи која је у многим аспектима живљења потпуно другачија од наше. За подробније објашњење биле би ми потребне стотине страница, доста времена и стрпљења.

Напустила сам тадашњу Југославију 1979. године и после 13 година проведених у Енглеској, Немачкој и САД, игром животних прилика сам се нашла у Јапану, у граду Цукуба, који зову научни град због многих научно-истраживачких института, а који се налази око 60 километара северно од Токија.

Сва моја предвиђања и ишчекивања се нису испунила. Од самог почетка Јапан је био велика енигма, а и сад, после 17 година проведених овде, још увек сам понекад крајње изненађена.

Јапанско друштво се састоји од различитих ''група'' које су понекад потпуно одвојене, а понекад се преклапају. Групе су разнолике - ђаци истог разреда, генерације или школе, студенти истог универзитета, чланови истог спортског клуба, запослени у истој компанији, становници исте зграде, становници истог дела града....итд. Сваки члан одређене групе има своје обавезе и дужности које мора да испуни. Верност и послушност групи ''до смрти'' је примарна. У оквиру исте групе позиција чланова је одређена према старости. Јапанско друштво је базирано на принципима Конфучијевог друштва и према старијима се односи са посебним поштовањем. Чак и у оквиру породице, старији брат или сестра се не ословљавају именом, већ одређеним језичким формама које обележавају поштовање.

Од почетка ниже средње школе (што је седми разред по нашем) млађи ђаци називају старије SENPAI (старији, сениор). Исти је принцип и у компанијама. Свако ко је запослен дуже је SENPAI и тој особи морате показати поштовање, чак и ако немате високо мишљење о њему, професионално или приватно. Ако покажете непоштовање (скоро незамисливо) према SENPAI то узнемирава WA (што је хармонија, у овом случају, хармонија радне атмосфере) и то је апсолутно неприхватљиво. KOHAI (млађи, јуниор) врло послушно прихватају критику и врло строгу дисциплину, јер знају да ће и они сами једног дана постати SENPAI и да ће примењивати исти третман кроз који су сами прошли.

Такав систем слепе послушности и поштовања функционише у Јапану већ вековима. Странцима који дођу овде, а нису упознати са јапанском културом, однос SENPAI-KOHAI делује застрашујуће, јер врло често старије колеге понижавају и малтретирају млађе ако посао није урађен како се очекује.

Церемонија размене визит-карти при упознавању је врло битна, јер на тај начин знате на каквом је положају ваш саговорник и знате на који начин да му се обратите.

На Западу постоји крилатица која каже да је муштерија увек у праву. У Јапану је то отишло до крајности, па кажу да је ''муштерија бог''. Нигде нисам видела толико насмејане, љубазне и пријатне продавце, келнере, раднике у администрацији, медицинске сестре...

Овде основа друштва није индивидуа, појединац, већ је то група. Зато није битно да ли сте и шта докторирали, већ где. Нико вас неће питати шта сте студирали или чиме се бавите, већ за коју компанију радите и који сте универзитет завршили. Токио универзитет је најпрестижнији, а потом Кјото, као и неколико приватних, као што су Васеда или Кеио. Такви универзитети вам отварају врата у успешну будућност.

Појединцу, члану групе, је велика сатисфакција што је његова група успешна и што помаже Јапану да буде богата и стабилна држава. Јапанци су пре свега велике патриоте и сваки успех Јапана виде као свој лични и труде се да допринесу јачању своје групе и своје земље.

Пре него што сам дошла у Јапан, мислила сам да људи раде ужурбано и да су усплахирени и стално у трци. Заправо, добија се утисак да се овде ради успорено. У продавницама, банкама, установама... нема журбе и трчања. Све иде неким умереним темпом. Јапанци много времена проводе на послу. Дуго се договарају између себе док се нешто не одлучи, а онда тешко мењају мишљење, план или одлуку. Импровизације нема. Нема ни ''демократског'' гласања. Ако се неко у групи противи нечему онда ће се вршити притисак и убеђиваће се док сви не пристану на нешто. Сви морају да се сложе (чак и ако то истински не желе) јер је WA, хармонија групе важнија од индивидуалног мишљења.

Живећи у различитим земљама на три континента, Јапанце могу да издвојим као народ који ради много више него било који други. Нема срамотног или прљавог рада. Рад је смисао живота и овде се живи да би се радило. Кад се пензионишу, Јапанци настављају да раде хонорарно или добровољно.

Млађа генерација, рођена у богатом и успешном Јапану већ мења однос према раду и покушава да се ослободи стега строге хијерархије и дисциплине. За коју деценију ће се видети да ли ће наставити традицију својих предака или ће отићи неким другим путем.

Весна Белушевић

Цукуба

Јапан