|
Истина је да је последњих деценија тема о вредности рада, била потпуно запостављена. Али у последње време радна етика почиње чешће да се појављује у јавном дискурсу. Тек после низа кампањи и системских активности које је иницирао Центар за савремену едукацију можемо рећи да је у јавности почело да се озбиљно промишља колики је значај вредности рада за развој и напредак нашег друштва.
Центар за савремену едукацију је и као свој мото и као суштину свог рада ставио радну етику. Зашто?
Пре свега, желео бих Ваше читаоце да упознам о сврси постојања Центра за савремену едукацију, који је основан са циљем да појединцима и групама, а посебно младима, омогући да ефикасније развијају и користе своје потенцијале, кроз додатне образоване програме који ће их оспособити да овладају савременим знањима и вештинама неопходним за 21. век.
Размишљајући о проблемима са којима се суочава наше друштво, у Центру смо закључили да постоје многи којих ни сами нисмо, у довољној мери, свесни. Приметили смо да у нашем друштву постоји општа збрка и несклад између жељених циљева и могућности. У свим анкетама и истраживањима јавног мнења наши грађани наводе да им је највећа жеља да живе као сав нормалан свет,при чему се пре свега мисли на свет који је стабилан, богат, уређен. Прва препрека на том путу су различити вредносни системи. Можемо се упитати, колико је дијаметрално супротстављен став о раду, као вредносној категорији, између грађана Србије и, рецимо, грађана Немачке, Британије, Јапана или Кореје. Значајан број наших грађана сматра да зарада не зависи од квалитета и количине рада. Разлог за овакав став лежи у низу историјских и друштвених промена кроз које је пролазило наше друштво. Нарочито треба истаћи последице марксистичког вредносног система, у коме је један од принципа поделе богатства „Не по заслугама, него по потреби“. Код значајног броја наших грађана доминира вредносно опредељење оличено у квази-мудрости из самоуправног социјализма, да „Не може мене нико толико мало да плати, колико ја могу мало да радим“, док је код једног дела омладине доминантан вредносни став: „Тражим посао, а молим Бога да га не нађем“.Уколико у једном друштву владају овакви вредносни стандарди који код човека формирају уверење да је рад нешто неповољно за њега, можемо да претпоставимо какво ће бити његово понашање и да ли ће он са максималном посвећеношћу обављати поверена му радна задужења. Резултати таквих вредносних опредељења по наше друштво су погубни: неодговорност, неорганизованост, неефикасност, непродуктивност, одсуство иницијативе и предузетничког духа, ниска конкурентност привреде, то јест, у крајњем случају, сиромашно друштво.
У том смислу, неопходно је код наших људи, а ту пре свега мислим на младе, афирмисати вредност рада, како би им у конкретним животним условима посао представљао радост и могућност да се остваре као целовите и креативне личности.
Решење за овај проблем, односно, за ову епидемију вредносног бесмисла, јесте управо афирмација радне етике. Не јапанске радне етике, не немачке, не англосаксонске, већ наше домаћинске – српске радне етике.
Да ли су, по Вашем мишљењу, Срби лењ или вредан народ?
Одговор на ово питање, редовно, дају и сами грађани у бројним истраживањима јавног мнења. Наиме, резултати истраживања која су спроведена у Србији, показују прилично негативну слику о перцепцији рада.
Резултати истраживања Агенције Фактор плус показују да: 70,3% испитаних сматра да нисмо земља у којој се пуно ради, 26,8% сматра да нерад нема никакве везе са лошом економском ситуацијом у земљи (!!!), док само 12,8% тврди да су та два појма тесно повезани. Резултати истраживања Центра за савремену едукацију открили су да послодавци данас, као највећи недостатак радника, идентификују управо ставке радне етике (пре свега одговорност, темељност, вредноћа, тачност, осећај за ред, делотворност, дисциплинованост, лојалност, истрајност, савесност, предузимљивост итд.), чак испред образовања. Споменуо бих и истраживања Светског економског форума, која идентификују радну етику као пети највећи разлог за изражену неконкурентност српске привреде. А радна етика је први елеменат на који сваки члан нашег друштва може непосредно да утиче.
На анти-радну етику у Србији наилазимо свакодневно. Парадоксална је чињеница да у Србији где је стопа незапослености 18,8% има на хиљаде слободних радних места. У области текстила, у металском комплексу (вариоци, бравари, лимари) или у грађевинској оперативи, потребно је на десетине хиљада радника. Чињенице говоре да посла има не само у Београду него и у градовима у унутрашњости, од Јагодине и Смедерева до Крушевца. Преко лета млади имају прилику да раде и зараде радећи интересантне сезонске послове. То су послови на промоцији компанија, дељење флајера, послови у банкама, лепљење декларација на производима, а посла има и у угоститељству, грађевинарству итд. На већини ових послова дневница може да достигне износ од 1.500 динара. Значи могућности запослења у Србији постоје – само је потребна воља да се ради.
Са друге стране, радна етика била је један од стубова српског друштва и сама основа нашег идентитета. То се види кроз бројне примере, од народних мудрости, до успешних појединаца у свим временима. Само из наших народних умотворина, које су прошле вишевековни филтер народног искуства, можемо пуно научити о радном идентитету нашег народа и његовој перцепцији вредности рада. Неке од њих су прави бисери радне етике: Који домаћин не мисли увече, шта ваља радити ујутру, ту није ни куће ни домаћина; Онолико човек ваља, колико и како ради; Ко ради не боји се глади; Жали ме што нисам вредан, а не што сам гладан и жедан; У срећу се узда луд, а паметан у свој труд; Што можеш данас, не остављај за сутра; Где се труд улаже, ту и Бог помаже.
Дивни примери и оличење радне етике су Михајло Пупин, Никола Тесла, Милутин Миланковић. Наши спортисти Новак Ђоковић, Ана Ивановић, Јелена Јанковић и феноменални Милорад Чавић прави су амбасадори напорног рада зарад резултата.
Позната је чињеница да када наши људи оду у иностранство, тамо су вредни, цењени и међу најбољим радницима. Не заборавимо, ми у расејању имамо најмање три милиона Срба, који у Србију годишње пошаљу више од три милијарде евра, њихова способност да зараде толики новац, довољно говори о њиховој радној етици.
На основу свега наведеног, моје мишљење је да Срби нису лењ народ. Ми једноставно живимо у систему који не цени рад и вредне људе, систему који није функционално организован, где нису јасно дефинисана правила (вредносне) игре која ће свима јасно ставити до знања да се награђују вредни, поштени и одговорни. Правила игре морају тако да се дефинишу да се рад исплати.
Реците нам неке савете који могу бити корисни српској омладини и читавој ситуацији у постизању ове врлине?
Један од кључних проблема са којима се сусрећу млади по завршетку средње школе или факултета јесте улазак на тржиште рада без икаквог или са мало практичног знања, потребних вештина, радног искуства и, што је најважније, вредносног става да је добар радник позитивна категорија или, да се изразим младалачким жаргоном, да је IN.Такође, млади имају врло мало информација о томе шта их конкретно очекује на тржишту рада, а оне су често искривљене представе реалног стања. Ја бих им скренуо пажњу да је пут до успеха тежак и да се до највећих висина у каријери стиже напорним радом, корак по корак. Мноштво је савремених примера другачијег пута, на брзину стеченог богатства које је на веома климавим темељима, и њиховог страха од друштвених промена да би се стечене позиције сачувале. То свакако није пут којим се долази до личног и општег благостања, пут којим су ишле небројене породице на Западу и у Србији да би створиле стабилна предузећа чији успех се преноси генерацијама.
Млади нас често питају, када ће нам бити боље? Ми им одговарамо, да то од њих зависи, и да право питање не гласи када, него како ће им бити боље? Одговор на то питање гласи: када буду имали добру радну етику – српску радну етику!За боље, морамо много да радимо, морамо да надрадимо највредније. Морамо да заслужимо бољи живот!
Нашој омладини бих поручио, оно што свима нама поручује наш несумњиви ауторитет Михајло Пупин, а то да „Ништа не чини човека толико срећним као његово поштено уверење да је дао све од себе“. Подсетио бих читаоце да је Михајло Пупин кренуо у свет као сиромашан ђак из малог Идвора. На пут у Европу је понео једино одело, које је носио на себи, и две торбице; у једној му је био веш, а у другој печена гуска. Да би отишао у Америку, продао је то одело, књиге и сат, а тамо је радио најтеже физичке послове. Напорним радом постао је део елите која је кројила границе науке и границе држава.
Можете ли нам рећи нешто више о активностима и резултатима раде ваше организације?
Пре свега бих истакао учешће наших стручњака у писању Националне стратегије за младе Владе Републике Србије, посебно у делу образовања и запошљавања, где је од стране свих релевантних саговорника закључено да је афирмација радне етике један од приоритетних циљева када је ова национална стратегија у питању. Посебно желим да похвалим Министарство омладине и спорта које је било носилац овог изузетно важног и значајног државног пројекта.
Центар је организовао низ конференција и стручних скупова које су имале за циљ да дају одговоре на актуелна питања и дилеме у вези превазилажења кризе вредности рада у нашем друштву. Спровели смо истраживање Који су недостаци данашњих радника. Организујемо и спроводимо едукативни програм намењен основцима и средњошколцима.
По мом мишљењу, највећи успех Центра за савремену едукацију јесте чињеница да смо у великој мери наметнули јавности тему вредности рада и радне етике.
Како објашњавате да када се говори о уласку Србије у Европу, нико ни у Србији ни у Европи не говори о радној етици већ само о Хагу, Косову... Како нико у Србији не помиње радну етику, захваљујући којој је, између осталог, Европа у последњих неколико векова постала предводник цивилизације.
Не бих се у потпуности сложио са Вама. Истина је да је последњих деценија тема о вредности рада, била потпуно запостављена. Али у последње време радна етика почиње чешће да се појављује у јавном дискурсу. Тек после низа кампањи и системских активности које је иницирао Центар за савремену едукацију можемо рећи да је у јавности почело да се озбиљно промишља колики је значај вредности рада за развој и напредак нашег друштва. Сетимо се да је покојни премијер Зоран Ђинђић говорио: Да би се Србија променила свако од нас мора мало да се промени у свом приступу проблемима, у свом менталитету, у својим радним навикама. Такође, Председник Србије, Борис Тадић, стипендистима поручује да из Аустрије треба да донесу етику рада и да се развијене и неразвијене земље разликују по количини рада. Недавно је госпођа Тања Мишчевић, директорка Канцеларије за европске интеграције Владе Р. Србије,објаснилада део процеса приближавања Србије Европској Унији подразумева и промену навика, укључујући и радну етику, али на начин на који Србима неће бити угрожен идентитет и самосвојност. У протеклој предизборној кампањи, веома су значајне изјаве и ставови бившег председника Владе Војислава Коштунице, који је на скуповима говорио народу, да Србија не треба да се ослања на стране кредите и донације и да се тако задужује. Наши људи треба да раде и стварају, а не да се навикавамо да добијамо помоћ са стране.Судећи по изјавама наших државника и политичара чини ми се да постајемо све зрелије друштво, које најављује да ће се озбиљно позабавити државним и националним приоритетима.
Поред изјава српске политичке елите, за мене су још интересантније поруке странаца, који често успевају да објективније од нас сагледају тренутну друштвену и економску ситуацију у Србији.
У свом последњем извештају Интеграција Западног Балкана и Европске Уније, Светска Банка истиче развој људских ресурса као кључни услов економског раста земаља Западног Балкана, у које спада и Србија.
Недавно, у свом ауторском тексту у НИН-у, Сајмон Греј, директор Канцеларије Светске банке у Београду, већ у свом наслову истиче да Нема лаког пута до богатства, а у наставку, између осталог, поручује нам да ``Извештај (Светске банке) недвосмислено показује да је продуктивност одлучујући извор већег привредног раста и животног стандарда у последњој деценији... Све то, пак, захтева реформе које ће убрзати ствари... Реформе треба да охрабре раднике да се прилагоде новим захтевима кроз обуку на радном месту и кроз шире реформе образовања... И зато, уверавам вас да нема лаког пута до благостања, а уверавам вас и да било каква брза, безболна решења, неће дуго трајати.``
Видећемо да ли ће у наредном периоду наша политичка елита имати храбрости да каже грађанима да нема лаког пута и пречице до богатства и да морамо пуно и напорно да радимо како би живели као сав нормалан свет.
Као млади одговорни људи претпостављам да пратите ситуацију у нашој отаџбини. Како оцењујете тренутно стање у Србији посебно дезинтегративне процесе, настојање да се Косово издвоји из Србије, као и све присутне сепаратистичке тенденције у Војводини. Видите ли Ви будућност Војводине у Србији или у ''неким регионалним европским интеграцијама...''?
Ово питање излази из контекста основне теме о којој данас разговарамо. Нисам политичар и не могу на ово питање да одговорим политички. Али као човек, који разуме онтолошки смисао и значај Косова и Метохије, морам да поновим чињеницу да се нашој држави насилно и противправно одузима велики и у сваком смислу важан део територије.
Растужује ме чињеница да у 21. веку, када је општи тренд интеграција на свим нивоима, постоји воља са се Србији отима Косово и Метохија. Охрабрује ме чињеница да све државне и релевантне политичке структуре осуђују такво поступање према нашој држави, њеном суверенитету и интегритету, и предузимају одређене мере за спречавање таквог поступка. Верујем да је тај процес могуће спречити само јединственом државном политиком и синергетским прегнућем целог друштва.
Када је о Војводини реч, ја не примећујем да су такве тенденције присутне код релевантних политичких структура. Уочљиви су покушаји одређених екстремних и маргиналних група да то наметну као доминантну тему у јавности, али мислим да су грађани Војводине довољно политички и цивилизацијски зрели и да се неће ``упецати`` на један тако баналан ``мамац``. Као аутентичном војвођанину, који је васпитан на шајкашким традицијама, чији је предак непосредно учествовао у стварању Српског Војводства на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, мени је једна таква нецивилизацијска идеја потпуно бесмислена.
Ово је прилика да се сетимо ''Привредника'', једне српске домаћинске привредне организације која је у првој половини двадесетог века знатно допринела афирмацији рада и морала. Реците нам нешто више о ''Привреднику'' и да ли Центар за савремену едукацију следује традицију ове угледне организације?
Подухват који је Владимир Матијевић мудро започео и у великој мери успешно реализовао, по мом мишљењу је један од највећих српских пројеката. Свакако Ваши читаоци треба да знају да је он идејни творац и оснивач Српског хуманитарног фонда Привредник, чија је мисија била да школује и запошљава младе из дефаворизованих средина. Збринувши, одшколовавши и запосливши око 40.000 питомаца, Привредник је поставио стандарде које је данас готово немогуће достићи иједној српској организацији. Основа Привредниковог успеха била је изградња вредности. Питомци су васпитавани у духу начела Рад, штедња, честитост. Кућни ред предвиђао је наставу, не само из заната, већ и из вредности као припрему за нови самостални живот.
Центар се труди да настави неке од традиција славног Привредника, а пре свега, одржавање континуитета изградње вредности рада. |
Medijske objave 
