U raznim epohama demonstriran je različit odnos prema radu. Varvari su, na primer, pokazivali prezir prema stvaralačkom radu.

„Umetnost ratovanja prodire među varvare brže i dublje, nego bilo koja grana tehnike“. Prema proizvođačkom radu uopšte, varvarsko društvo se odnosilo krajnje protivrečno. „Slobodni saplemenik, učesnik narodnog sabranja, bio je ujedno i domaćin, stočar i zemljoradnik. Tek oni koji su imali značajan broj robova bili su sasvim oslobođeni od rada i mogli su da budu besposleni, onako kako je opisivao Tacit, pripovedajući o starogermanskim družinama i njihovim vođama. Ali teško da je njihovo vrednovanje rada bilo visoko. Prirodno je, da su se u društvu koje je u velikoj meri živelo ratom, zaposedanjem i otimačinom, izgrađivali herojski ideali ponašanja, tako da se najdostojnijim ponašanjem slobodnog čoveka smatrao vojni poziv koji je ujedno donosio slavu i plen. Kako su u vojnom pozivu saučestvovali svi saplemenici, verovatno je da slobodnjaci koji su morali da vreme između dva pohoda izdvajaju na obradu zemlje, nisu mogli jednako visoko da cene ova zanimanja. Slobodni rad na sopstvenom posedu nikada nije ponižavao, ali da li je mogao da se poredi sa podvizima družine?“

Rad se nije smatrao vrlinom ni u antičko vreme, gde se politički čovek više cenio. Kasno antička civilizacija nije priznavala veliku vrednost fizičkom radu. Kajem antičke epohe i zemljoradnja nije pripadala građanskim vrlinama, kako je to bilo u patrijarhalnijem periodu u vreme Cincinata. U vreme Rimskog carstva proširilo se shvatanje o prirodnoj niskosti ljudi koji se bave fizičkim radom. Istina Seneka, Epiktet i neki drugi mislioci pokušavali su da prevladaju negativno ocenjivanje rada.

U hrišćanstvu se desilo prevrednovanje robovlasničkog morala. „Ko ne radi, neka i ne jede“ (druga poslanica Pavla Solunjanima). Ovaj princip ranog hrišćanstva preinačio je stvorene prioritete. Od sada je nerad postao teški greh. „Hrišćansko učenje ocenjivalo je zemaljske ustanove s tačke gledišta njihove podobnosti da budu sredstva približavanja k Bogu, i u tom smislu se određivao i odnos prema radu. Rasuđivanje o radu, imetku, siromaštvu, bogatstvu, u ranohrišćanskoj literaturi – a ove teme u njoj su dosta česte – može biti pravilno shvaćeno, samo ako se uzme u obzir, da su sva ova pitanja razmatrana na religiozno etičkom planu, neizostavno su spiritualizovana, tako da ne predstavljaju nekakav sistem „ekonomskih pogleda“. Čisto ekonomska problematika, tuđa je svesti evanđelista i otaca Crkve, kao i srednjevekovnih teoretičara, ona je ovde postavljena u sasvim drugačije razumljive veze i dobija na značenju tek u širim okvirima pogleda na svet“.

Ako bi se ove vrednosne orijentacije uporedile sa shvatanjima protestantske etike, uvidela bi se još veća napetost svojstvena privrednom životu. Važno je izaći van okvira svakodnevnog vidljivog iskustva i pronaći sferu malopoznate, rizične oblasti. Epoha Reformacije je otkrila različitosti. Ovde se ne priznaje samo vrednost rada, a niskost nerada. Rad se posmatra kao sudbina, kao čovekov priziv, kao njegovo naznačenje. Priznaje se da je rad bogougodan. Više biće, kako se pokazuje, nimalo nije protiv poslovne dovitljivosti, protiv bogatstva. I više od ovoga, Luter je učio da čovek koji izvlači neveliku dobit, a pri tom je imao mogućnost da uveća dohodak, čini greh pred Bogom.

Protestantska etika je osveštala rad, šta više ona je u njemu otkrila neiscrpnu poeziju. Svet privrede tradicionalno se smatrao mrtvim, ustajalim. Pretpostavljalo se da sfera ekonomije sa svojim brigama o nasušnom, ograničava i briše nadahnutost duše. U prethodnoj kulturi genije je izgledao kao suprotnost zanatliji, pesnik – trgovcu, vitez – zelenašu. Epoha Reformacije uzvišenost duha je ukorenila u oblast samog privređivanja. Svaki rad povezan sa preobražajem života, činio se poetičnim.

Istovremeno je bio osuđen nerad. U nizu zemalja doneti su zakoni protiv skitnica. Radna profesija cenjena je kao odgovor na priziv od Boga. Prema tome je i spremnost da se preuređuje, ukrašava život prihvatana kao moralni dug. Ovo je diktiralo želju da se usavršava svoje majstorstvo, svoje radno iskustvo. Jednako, shvatanje rada kao vrednosti još nije u potpunosti odražavalo unutrašnji svet čoveka Reformacije.

Rad je bio povezan sa asketizmom, s visokim ciljem zemaljskog postojanja. Drugim rečima, uopšte se nije pretpostavljalo da stečena dobit mora odmah da služi hedonističkim potrebama čoveka. Naprotiv smisao je bio u tome da se proizvede neki višak, pobedivši iskušenje bilo kakvih zadovoljstava. Ako je katolicizam brigu o siromašnima smatrao svetim i dobrim postupkom, protestantizam je odbacio ovu predrasudu. Milosrđe se shvatalo kao spremnost da se maloimućnom pomogne da se osposobi za neku profesiju i da mu se dozvoli da produktivno radi.


Jednom od najvećih vrlina smatrana je štedljivost. Ali nije bilo reči o sabiranju kao takvom. Stečenu dobit čovek nove epohe nije trošio, ali ona nije bila ni mrtvi teret. Dobit je prema tome, uvek više od onoga što ona donosi vlasniku. Prirast bogatstva – to je izlaz izvan okvira nasušnog, nužnog, upotrebljivog, to je čisti prirast načina života. To je skok u neizvesnost, to je stihija stvaralaštva.

„Raniji privredni sistemi bili su zasnovani na upotrebi onoga što je proizvedeno, na balansu uloženog i dobijenog. Prilaz je bio utilitaran: robovlasnik je dobijao od robova, a feudalac od svojih kmetova i vazala, sve što mu je bilo potrebno za raskošan život. Kapitalizam je počeo da proizvodi zbog proširivanja same proizvodnje. Balans je ustupio mesto avansu: kapitalizam je umetnost ulaganja sredstava, genijalno trošenje. Ranije su ljudi praktično bili okupirani dobijanjem sredstava na svoju korist i zadovoljstvo, a kapitalizam je počeo da ih ulaže, razbacuje, troši, kao u burnoj ljubavnoj igri“.

Po mišljenju nekih istraživača, ubrzani razvoj kapitalizma nije se slučajno podudario s epohom romantizma. Romantizam, pokazalo se nije protest protiv duha novca, kako je to tradicionalno razmatrao marksizam. Kapitalizam i romantizam imaju opštu metafizičku postavku: ustremljenost ka beskonačnosti. Po mišljenju M. Epštajna, sve antičke,“naivne“ forme privrede, s njihovom usredsređenošću na krajnji, upotrebljiv proizvod, bile su u kapitalizmu odbačene. Isto tako je romantizam odstranio sve naivne forme klasicizma u poeziji, s njihovom usredsređenošću na uočljiv, ovaploćeni, vidljivi ideal. Ideal se našao odbačenim u budućnost, u prošlost, u nikuda. Poezija je postala mučenje za nedostižnim idealom i podsmehom, ironijom nad svim konačnim formama njegovog ovaploćenja.

Na ovaj način, protestantska etika nije prosto poetizirala rad. Ona mu je dala novu, neviđenu meru, dozvolivši da se preosmisli ljudska priroda, da dobije neznano nove mogućnosti. Može se reći, da je epoha Reformacije počela da gradi čoveka – nosioca drugačijeg karaktera nego u prethodnim epohama. On je video svoje naznačenje u slobodi, u smelosti.

Ovde se javlja dubinska različitost samog preduzimačkog rada od mašinskog rada koji je idealizovan kasnije u marksizmu. Proletarijat se prema radu takođe odnosi kao prema dobru. Mada je to zanimanje poetično obojeno samo u delima komunističkih ideologa. Sam rutinski, mehanički rad ne stvara u čoveku ni posebne vrednosti, ni veličinu, ni stvaralačku razgranatost.

Preduzetništvo provocira kod čoveka nove i malo poznate osobine njegove prirode. Poslovni račun nije zamisliv bez napetosti rizika, konkretna korist bez straha od bankrotstva. Shvatanje rada kao božanskog priziva, poziv je ka onostranom postojanju, ka beskonačnoj igri mogućnosti. Čovek u postojećem svetu ne nalazi samog sebe, već drugog, nekakav sopstveni ideal, baš to što može da postane, ako se poveri zovu transcendentalnosti. U čoveku se budi mnoštvo novih „ja“, koje on stremi da ovaploti kroz smelu zamisao.

Kada je Maks Veber postavio pitanje: kakav niz događaja je doveo do toga, da su baš na Zapadu, i samo ovde ponikle određene kulturne pojave, koje su zatim dobile univerzalno značenje, on je pre svega imao u vidu nove vrednosne orijentacije. Kapitalistički avanturisti su postojali po celom svetu. A jedino se baš u Evropi epohe Reformacije stvorio novi sistem vrednosnih orijentacija. Ekonomski racionalizam po mišljenju Vebera zavisi i od predodređenosti ljudi za pojedine vidove praktično racionalnog životnog ponašanja.

Kapitalizam je, kako podvlači Veber, postojao i u Kini, Indiji, Vavilonu u drevna vremena kao i u srednjem veku. Ali njemu je baš nedostajao naročiti etos. Kod čoveka epohe Reformacije često se otkriva određena uzdržanost i skromnost. Individui predkapitalističke epohe sakupljanje materijalnih dobara zahvaljujući ličnom asketizmu činilo se nerazumljivim i tajanstvenim, prljavim i dostojnim prezrenja.

Protestantska etika uspostavljala je pravila ponašanja čoveka bezmalo u svemu. Njeni propisi ticali su se ne samo proizvodne, već i socijalne prakse. Ona je zahtevala kvalitet rada i disciplinu. Ona je isto tako osuđivala pijanstvo i razvrat, tražila jačanje porodice, priključenje dece radu i obučavala religioznoj veri, to jest umešnosti čitanja i razumevanja Biblije.

Iz knjige: P.S. Gurevič - Filosofija kulture

(П.С. Гуревич. Философия культуры. Отношение к труду. Трудовая этика)

Sa ruskog preveo: Milenko Baborac