Vesna ističe da su Srbi veoma talentovana nacija, ali da im fale disciplina i radne navike.

Vesna Dinić-Stanković je rođena u Kruševcu 1966. godine, gde je završila OŠ „Vuk Karadžić“ i gimnaziju. Dvostruki je vukovac, a bila je pobednik opštinskih i regionalnih takmičenja od osnovne do srednje škole iz matematike i biologije, a učestvovala je i na republičkom takmičenju iz šaha.

- Upisala sam Vojnotehnički fakultet u Zagrebu, smer industrijska elektronika, gde je bilo studenata iz svih delova bivše SFRJ. Na fakultetu sam položila 52 ispita i sa prosekom iznad osam za pet godina diplomirala. U Zagrebu se nismo pitali za naciju, veru i kulturu i svi smo pomagali jedni drugima. Bila sam među prvima koji su diplomirali u generaciji, posebno među curama, a imala sam stipendiju „Prve petoletke“ iz Trstenika. Uslovi života i rada bili su vrhunski, na svetskom nivou, a iz generacije su stasali sve sami eksperti u oblasti elektrotehnike i informatike.

Vesnini roditelji, otac Milan i majka Mirjana su krojači, radili su u konfekciji „Zvezda“, a žive u Kruševcu. Od svojih plata su uspeli da na fakultetima iškoluju tri ćerke.

- U London sam otišla na usavršavanje engleskog jezika i tamo ostala, nikad se nisam vraćala nazad. Živela sam u jednoj familiji godinu dana, gde sam čuvala decu, kao bebisiter. Posle toga sam počela da radim kod Pitera, Dragiše Ilića, koji ima lanac restorana i uspešan je biznismen, a rodom je iz Kraljeva. Startovala sam kao konobarica i stigla za godinu i po dana do generalnog menadžera firme. Tu sam provela pet godina, a radila sam često i do 70 sati nedeljno.

Vesna ističe da su Srbi veoma talentovana nacija, ali da im fale disciplina i radne navike. Da svi rade onoliko koliko se radi na Zapadu, Srbija bi bila iznad njih. To su odlično pokazale njene kolege sa fakulteta. Imali su radne navike, red i disciplinu i zahvaljujući tome svi su uspeli.

- Naredne tri godine radila sam u finansijama, u drugoj kompaniji. To su najbolji indijski restorani, sa vrhunskim kuvarima dovedenih iz te velike zemlje. U međuvremenu sam izučila finansijski menadžment (CIMA), a to je nivo magistrature. Godine 2000. počela sam da radim za „NJhittard of Chelsea“, multinacionalnu kompaniju koja se bavi prodajom čaja, kafe, čokolade i najkvalitetnijih porcelana. Posle dve i po godine postala sam finansijski menadžer u kompaniji. Prošle godine sam unapređena u finansijskog kontrolora, samo jedna pozicija ispod finansijskog direktora kompanije. Radim mahom sa Englezima, a zatim sa ljudima iz Bolivije, južne Afrike, Australije, a ja sam jedina iz Srbije i istočne Evrope. Ponosna sam što sam iz Srbije i trudim se da svoju zemlju predstavim u najlepšem mogućem svetlu.

Negovanje tradicije

Vesna je supruga Bojana upoznala u Londonu iako je on rodom iz Beograda. Kruna ljubavi Dinića je dvanaestogodišnji sin Luka, koji pohađa prvi razred srednje privatne škole. Iako je pravi mali poliglota jer poslednje tri godine uči španski i francuski, a savršeno govori engleski, Vesna i Bojan sa Lukom pričaju na maternjem srpskom jeziku. Dinići neguju srpsku tradiciju i svoje dete odgajaju u duhu pravoslavlja.

- Kada iz Srbije polazimo za Englesku, obavezno nosimo projino brašno, njega uvek mora biti u našim koferima. Mnogo volimo proju i nju stalno pravim. Imamo satelitsku TV i svake subote gledamo RTS, „Žikinu šarenicu“ i pratimo šta se dešava u našoj zemlji. Nama je kultura u prvom planu, volimo folklor. Od svoje pete godine Luka za zimski i letnji raspust sam putuje u Srbiju i jako voli da dođe u Kruševac, gde ima veoma dobro društvo. U Londonu se ne oseća slobodnim i bezbednim kao u Srbiji. Svira violinu od svoje osme godine i trenira plivanje od pete. Od malih nogu ga učimo da radi. Nije važno šta radi, već je važno da stiče radne navike, a to će mu dobro doći kasnije u poslu i u životu uopšte.

San o povratku

Kao i mnogi Srbi koji žive rasuti po celom svetu, tako i Dinići sanjaju svoj san da se jednog dana vrate u rodnu zemlju. Iako su opterećeni brojnim obavezama, nostalgija ih pritiska iz dana u dan. Nedostaju im prijatelji, rodbina i sve one lepe stvari iz Srbije.

- Sigurna sam da su svi ljudi koji žive i rade u inostranstvu nostalgični. Prijatelji i familija nam neopisivo nedostaju. Mi o njima svakoga dana razmišljamo. Verujte da bismo se svi mi vratili nazad, u svoju otadžbinu. Naša Srbija bi trebala bolje da se organizuje i učini sve kako bi povratila svoju dijasporu. Naši ljudi su izuzetno talentovani. Jako dobro i brzo razumeju i prihvataju sve novine i promene. Uz dobru organizaciju državnih institucija i odgovarajući poslovni ambijent, svaki Srbin je spreman da prenese svoj biznis, znanje, iskustvo kao i međunarodne veze. Verujem da bi to Srbiji donelo preporod, u svakom pogledu.

TAJNA USPEHA

- Ne treba se plašiti za svoju poziciju. Važno je biti dobar lider. Treba se okrenuti iza sebe i videti koliko vas ljudi slede. Od svih tih ljudi koji vas slede treba da izgradite potencijalno dobrog lidera, kome ćete preneti svoje znanje. Uspešni ljudi na Zapadu se ne stide i ne foliraju se. Oni pitaju i stalno žude za novim znanjima, bez obzira na to koliko im je postojeće.

Glas javnosti, Jelek i opanci u srcu, 12. januar 2008.