Устајао сам у шест сати ујутро и учио по петнаест сати дневно, и у таквом раду сам заиста уживао.

Владислав Милановић, Вокс
Да би се у животу постигао одређени успех потребно је доста амбициозности, упорности, мало среће, вере у оно што желиш да постигнеш, као и доста рада на том пољу. Прилично сложено, зар не? Али не и немогуће. Недавно је историја једног Универзитета исписала име које ће се дуго памтити и које ће сасвим сигурно представљати подстрек онима који желе да напредују и постигну нешто више у животу. Реља Жељски рођен је у Врбасу 12.11.1982. године и, како сам каже, 490 година након открића Америке.

Завршио је историју на Филозофском факултету у Новом Саду. Његове студије трајале су само три године, а просечна оцена била је чиста десетка! Одрастао је у малој средини, селу Змајеву поред Новог Сада. Веома рано, са својих петнаест година остаје без оца, што за њега представља страховит ударац. Међутим, није посустао. Подршку је пронашао у остатку своје породице и у пријатељима. Добитник је награде Покрајинског Извршног већа за најбољег студента у историји Универзитета у Новом Саду.

Данас је на постдипломским студијама и још увек сања велике снове.

Вокс: Зашто си изабрао да студираш по убрзаном програму?

Схватио сам концепт студирања на мом факултету а то је да је свака наредна година студија тежа од оне претходне, и једноставно сам одлучио да стиснем зубе и храбро се одлучим на тај корак. За мене лично најважнији су били испити на четвртој години основних студија, јер се на њој изучава област којом се сада бавим на постдипломским студијама. Био ми је потребан слободан простор да се сконцентришем на њих. За мене су то били битни разлози да се одлучим за овакав начин студија.

Вокс: Како је изгледао твој класични радни дан?

У то време мој класични радни дан изгледао је као војнички, организован и до детаља испланиран. Устајао сам у шест сати ујутро и учио по петнаест сати дневно, и у таквом раду сам заиста уживао. Сваки испит сам спремао перманентно. Придржавам се старе максиме коју је употребљавао један грчки сликар: “Нуллус диес сине линеа“ (Ниједан дан без линије). Желео сам да сваког дана нешто прочитам, научим, запишем.

Вокс: Како си успевао да ускладиш обавезе на факултету са слободним временом. Да ли је уопште било времена за дружење, спорт...?

Било је времена за рекреативно трчање и дружење са пријатељима. Налазио сам времена и за њих и најчешће смо се опуштали уз партију шаха. Један дан има двадесет и четири часа, а за то време може много тога да се уради ако се лепо организујете, да се прочита и по 200 страница књиге али и да се изађе са пријатељима.

Вокс: Какву улогу је одиграла подршка твојих најближих и колико си сам веровао у остварење свог сна?

Подршка најближих је веома важна сваком човеку. Важно је имати људе који ће вас бодрити, мотивисати, улити додатну снагу, али и прекорити када то заслужујете. С обзиром да сам рано остао без оца, подршку сам најпре добио од мајке, која је знала како изгледа студентско учење јер је просветни радник, такође од брата који је магистар економије као и од најбољих пријатеља и професора.

Вокс: С обзиром да си се одлучио за тежи начин студирања, да ли си имао трему и страх од неуспеха?

Било је креативне треме, треме која подстиче на позитиван исход. Неуспеха се нисам плашио. Његош је рекао: “Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.“ Цео живот је сачињен од успеха и неуспеха тако да нема разлога за страх. Потребно је само ићи напред и никако одустајати.

Вокс: Да ли си имао узора међу професорима и на који начин је он утицао на тебе?

Готово сваки професор и асистент ми је био узор. Међутим, посебно бих поменуо једног професора који ми је био ментор на убрзаним основним и сада је на постдипломским студијама, професора опште историје Новог века ИИ, Душка М. Ковачевића. Није ми био узор само као научник и предавач, већ и као човек. Увек је ту да помогне, похвали али и покуди када треба. Више волим покуду него похвалу, јер покуда може да вас врати на прави пут. Проф. Ковачевић је веома велики господин и хришћанин и ја га заиста ценим.

Вокс: Завршио си факултет за три године, дипломирао са највишом просечном оценом што представља веома велики успех. Дочарај нам барем део тог тренутка.

Дипломирати, дакле завршити факултет, свакако је велики успех. За време читаве припреме дипломског рада за мене није било умора. Наравно да сам био пресрећан када се све то завршило. Тек када сам са својом породицом и пријатељима целокупан филм мог студирања премотао на почетак, постао сам у потпуности свестан шта се заиста догодило.

Вокс: Које су по твом мишљењу праве животне вредности које треба да нас воде путем до успеха?

Има их много, а једна је најважнија: бити добар човек и помагати другима. Треба напорно радити и веровати у оно што радиш. Нерад, грех и разврат се рађају из доколице. Слажем се са Марксовом констатацијом да је рад створио човека.

Вокс: Када се осврнеш на сам почетак, да ли би поново изабрао исти пут?

Да, сасвим сигурно. Захваљујући књизи „Рат и мир“, схватио сам да је историја наука којој бих желео да се бавим. Нисам у потпуности знао шта је историја и шта она подразумева чак ни када сам уписао студије. Заинтересовао сам се за њу и желео сам што боље да је упознам. Сматрам да нисам погрешио.

Вокс: Шта најрадије читаш? Шта би препоручио својим колегама?

“Рат и мир“ је књига коју сам пет пута прочитао и која је, као што сам рекао, донела велики преокрет у мом животу. Човек који није прочитао ову књигу не може се сматрати интелектуалцем. Сада сам посвећен стручној литератури. Тренутно читам књигу чувеног француског историчара Франсоа Пиреа „Прошлост једне илузије“, историја комунизма XX века. Књига је веома добра и њу бих свима, поготово онима који имају интересовања слична мојима, од срца препоручио.

Вокс: Који су твоји даљи планови у животу? Намераваш ли да останеш веран својој професији и какви су према твом мишљењу њени изгледи у нашој земљи?

Не видим ни један посао у којем бих био успешнији. Волим историју и желео бих да будем научник. Њено стање у нашем друштву је доста сложено. Она се једно време налазила у опозицији према осталим наукама и крајње се црпила и слабила је. Сада је у добром периоду и има великих могућности за опстанак и много разлога да се човек њоме бави. Верујем у њену важност. Битна је за друштво јер доводи до спознаје истина.