У самом средишту српске престонице, дочекује нас одушевљено лице: „Не морам да радим следећих двадесет година. Остварио сам српски сан.“

Чули смо за „амерички сан“. То се и очекивало од државе која је делом на земљи, а делом у свету идеја: од „Града на гори“ првих пуританаца, преко Џеферсонове „потраге за срећом“ и Мартина Лутера Кинга, до многих усељеника-сневалица из свих делова света.

Али свака нација, нарочито велика и дуготрајна, почива на сну. Српски вековни сан био је о слободи и државности, о изласку из ропства. Од словенских баруштина, преко Авара и Византинаца, Турака и Аустро-угара - до данас - сањамо „да живимо као сав нормалан свет“.

Али Државна лутрија Србије (дакле орган Власти) има другачије виђење. Уместо достојанства и слободе, она сања лењост и беду, натурајући 1000 евра, минималац „нормалног света“, као највећу срећу за којом један Србин може да трага. Нема власника, ни домаћина, ни одговорности, ни остварења. Већ за срећнике: никакав рад за цркавицу; за мање срећне: никаква плата за рад од ког се цркава.

То није сан. То је вековна јава робова.